ZAKONI O VANPARNIČNOM POSTUPKU I O NASLEĐIVANJU: Naknadno pronađena imovina

Legalizacija objekata

Postupak legalizacije objekata “Svoj na svome” kao najavljeni projekat koji će uskladiti stvarno i faktičko stanje u Katastru nepokretnosti i uvesti red u pre svega stvarnopravne odnose fizičkih lica u Republici Srbiji, otvorio je dugo potiskivana i dugo zanemarivana pitanja u našem naslednom pravu.

Naslednici po sprovedenim ostavinskim postupcima su, počevši da proveravaju rešenja o nasleđivanju, počeli da dolaze do saznanja da se imovina ili njen deo i dalje vodi na ostavioca, zbog čega su često upućeni od strane raznih organa uprave na sudove, da navedenu imovinu rasprave kao naknadno pronađenu imovinu. U nastavku teksta autor će pokušati da obradi ovaj zakonski pojednostavljen, teorijski nesporan i čest institut u sudskoj praksi. Takođe, autor napominje da će se, za potrebe ovog teksta, pretežno baviti nepokretnom imovinom kao predmetom naknadno pronađene imovine.

O nasleđivanju u Republici Srbiji

Nasledno pravo je grana građanskog prava, koja se, kao što joj i sam naziv kaže, bavi pitanjem nasleđivanja, odnosno prelaska imovine nakon smrti lica. U Republici Srbiji naslediti se može na dva načina - putem testamenta i putem zakona. Testament predstavlja jednostrani pravni posao ostavioca kojim on za života raspolaže svojom imovinom, ali koji dejstva proizvodi tek nakon njegove smrti. Pravila zakonskog nasleđivanja primenjuju se tek ukoliko ostavilac nije ostavio testament, koji je jači osnov nasleđivanja od zakona.

U uporednom pravu mogući su i drugi načini nasleđivanja - npr. putem ugovora o nasleđivanju, koji su u našem pravu načelno ništavi. Odlika nasleđivanja je univerzalna sukcesija, odnosno prava ostavioca se prenose u celosti na naslednike, koji po našem pravu za dugove ostavioca odgovaraju do visine vrednosti nasleđene imovine. Postupak za uređenje naslednih prava vodi se po pravilima vanparničnog postupka, koji se okončava pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju.

Naknadno pronađena imovina

Ostavinski postupak se okončava pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju. Institut naknadno pronađene imovine regulisan je članom 128. Zakona o vanparničnom postupku ("Sl. glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i "Sl. glasnik RS", br. 46/95 - dr. zakon, 18/2005 - dr. zakon, 85/2012, 45/2013 - dr. zakon, 55/2014, 6/2015, 106/2015 - dr. zakon i 14/2022 - dalje: ZVP), stavom 1. navedenog člana propisano je da ako se po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju ili rešenja o legatu pronađe imovina, za koju se u vreme donošenja rešenja nije znalo da pripada zaostavštini, sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će ovu imovinu novim rešenjem raspodeliti na osnovu ranije donesenog rešenja o nasleđivanju.

Dakle, naknadno pronađena imovina treba da predstavlja korektivni institut raspravljanju zaostavštine koja ima objektivnu komponentu - imovinu koja pripada ostaviocu, a koja nije obuhvaćena rešenjem o nasleđivanju, i subjektivnu - da se za postojanje te imovine nije znalo u vreme donošenja rešenja. Ukoliko su ova 2 uslova kumulativno ispunjena, sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će ovu imovinu novim rešenjem raspodeliti na osnovu ranije donešenog rešenja o nasleđivanju. U prvi mah deluje jednostavno i vrlo logično, ali primena navedenog instituta otvara brojna pitanja u teoriji i praksi.

Pitanja i problemi sa ovim institutom:

Da li je ovo neraspravljena imovina?

Razvojem digitalizacije i IKT mogućnosti u pravosudnim i u organima javne uprave u postupcima koji su okončani u poslednjih 10-15 godina ovo pitanje je lako proverljivo. Međutim, nisu retke situacije u kojima se stranke obraćaju sudu sa predlozima da se raspravi naknadno pronađena imovina u ostavinskim postupcima koji su okončani pre više decenija. Ovakvi inicijalni akti otvaraju brojna pitanja, a prvo od njih jeste da li se u konkretnom slučaju radi o naknadno pronađenoj imovini. Ovo pitanje ima svoj uzrok, a on se sastoji u nepoznanici za sud da li je prethodno doneto rešenje i sprovedeno u katastru nepokretnosti.

Da bi se razumelo ovo pitanje, treba se vratiti na samu prirodu dejstva rešenja o nasleđivanju i dejstvo njegovog upisa u katastar nepokretnosti. Naime, sam upis odgovarajućih pravnih osnova u katastar nepokretnosti za sticanje prava na nepokretnostima može biti konstitutivnog ili deklarativnog karaktera. U prvom slučaju, sam upis pravnog osnova je nužan da bi njegov imalac uopšte bio titular tog prava. To znači da pored postojanja pravnog osnova (kod sticanja prava svojine npr. ugovor o prodaji nepokretnosti, ugovor o poklonu itd.) potrebno je da postoji i način sticanja (upis tog rešenja u katastar nepokretnosti, a na osnovu odobrenja za upis koji sticalac dobija od prenosioca (clausula intabulandi)).

Tek po izvršenom upisu u katastar nepokretnosti sticalac stiče stvarno pravo (npr. pravo svojine). U uporednom pravu postoje i druga rešenja (u francuskom pravu prenos prava svojine je translativnog karaktera, odnosno stiče se samim pravnim poslom, npr. ugovorom, koji sam po sebi prenosi pravo svojine na sticaoca).

Imajući u vidu da se u ostavinskom postupku raspravljaju pitanja nasleđivanja, kao i da zaostavština ostavioca prelazi u momentu smrti sa ostavioca na naslednike, rešenje o nasleđivanju je deklaratornog karaktera. To znači da se njegovim donošenjem ne uspostavljaju pravna dejstva, već se samo konstatuje postojeće stanje. Ipak, iako deklaratornog karaktera, takvo rešenje se mora sprovesti u katastru nepokretnosti, iako je takav upis stvarnih prava naslednika takođe deklaratornog karaktera.

Međutim, neretke su situacije da mnoga rešenja o nasleđivanju doneta prethodnih decenija nisu sprovedena u katastru nepokretnosti. Iako je postojala načelna obaveza sudova da dostavljaju odluke organu uprave još od donetog Zakona o vaparničnom postupku koji je usvojila Skupština Socijalističke Republike Srbije, na sednici Društveno-političkog veća od 23. aprila 1982. godine, gde je u članu 123, stavu 2. navedenog zakona bilo propisano da će se pravnosnažno rešenje o nasleđivanju dostaviti organu uprave, nije bilo eksplicitno navedeno da će to činiti sudovi, sve do donošenja Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i katastar infrastrukture, gde je u članu 22, stavu 1. tački 1. propisana obaveza sudova da preko e-šaltera dostavljaju odluke katastru nepokretnosti radi sprovođenja.

U ovoj praznini sudovi neretko nisu dostavljali rešenja organu uprave, a to nisu činile ni same stranke, zbog čega je imovina i dalje u katastru nepokretnosti ostala upisana na ostavioca. Dodatan problem predstavljaju i situacije kada je prenosom podataka iz ranije posedovnih listova u sadašnji formirani katastar nepokretnosti došlo do promene brojeva parcela i njihove preparcelacije na delove. U takvoj situaciji sudovi moraju da se obrate katastru nepokretnosti sa zahtevom za dostavljanje istorijata katastarskih parcela i uopšte nepokretnosti, koji izveštaj mora da obradi organ uprave i dostavi sudu, što dovodi do prolongiranja postupka.

Da li je, ukoliko se radi o neraspravljenoj imovini, reč o imovini za koju se nije znalo u momentu donošenja rešenja o nasleđivanju?

Ovo pitanje predstavlja još veći problem nego prethodno izneto pitanje. Nisu retke situacije gde naslednici navedu kao sastav zaostavštine određenu pokretnu imovinu bez navođenja nepokretne imovine prilikom utvrđivanja sastava zaostavštine. Iako je danas razvojem IKT tehnologija kroz pravosudno-informacioni sistem moguće proveriti ove navode, u ranijim decenijama ovakva brza provera nije bila moguća, zbog čega se sastav zaostavštine nije proveravao po službenoj dužnosti.

U takvim situacijama, najčešće vođeni fraudoloznim ili evazornim namerama izbegavanja plaćanja adekvatne nasledne takse ili pak raznih poreskih obaveza, mnogi naslednici su raspravljali kao zaostavštinu pokretnu imovinu, da bi se potom obraćali sudu sa predlogom da se kao naknadno pronađena imovina raspravi nepokretna imovina (koja je pritom mnogo veće vrednosti nego imovina navedena u rešenju o nasleđivanju). Na taj način nešto što je propisano kao izuzetak (naknadno pronađena imovina) postajalo bi pravilo, odnosno da se nakon pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju u suštini raspravi zaostavština ostavioca.

Iako je mnogo teže prihvatiti činjenicu da učesnici u postupku nisu znali za postojanje nepokretne imovine ostavioca (pogotovo kada je reč o manjoj nepokretnoj imovini koja se nalazi u istoj katastarskoj opštini, na kojoj je pritom ostavilac i živeo), postoje i mnoge situacije u kojima se može prihvatiti tvrdnja da se za tu imovinu nije znalo. Ovo naročito ukoliko se nepokretna imovina nalazi na području više lokalnih samouprava, a takođe ukoliko dođe do situacije koja je opisana u prethodnom delu - da rešenja o nasleđivanju nisu sprovedena u katastru nepokretnosti, a u međuvremenu je došlo do smrti i naslednika navedenih u tom rešenju, zbog čega se javljaju unuci ili drugi naslednici ostavilaca na kojim je i dalje upisana imovina kojima verovatno i nije poznato postojanje nepokretne imovine.

Međutim, ovo je samo deo kriterijuma “da se u momentu donošenja rešenja o nasleđivanju nije znalo za njeno postojanje”, jer se publicitet stvarnih prava obezbeđuje upisom u zemljišne knjige odnosno katastar nepokretnosti. Da su navedena rešenja uredno sprovođena u katastru nepokretnosti, učesnici u postupku bi teže dokazali da za postojanje imovine nisu znali, ali, imajući u vidu prethodni sled, jasno je da mnoga rešenja o nasleđivanju nisu (blagovremeno) upisana u zemljišne knjige/katastar nepokretnosti, zbog čega se otvorilo i ovo pitanje, koje se, kako je i navedeno, tumači od slučaja do slučaja.

Da li se naknadno pronađena imovina može raspodeliti na osnovu ranije donesenog rešenja?

• Naslednici su u međuvremenu preminuli

Ukoliko su ispunjeni objektivni i subjektivni uslovi da se određena imovina smatra kao naknadno pronađena imovina, dolazimo do centralnog pitanja ovog instituta, a to je - da li se naknadno pronađena imovina može raspodeliti na osnovu ranije donesenog rešenja. Ovo pitanje se postavlja u situaciji kada ostaviočevi naslednici preminu, pa se iza njih javljaju njihovi naslednici. Ukoliko bi se zadržali na jezičkom tumačenju i restriktivno tumačili odredbu člana 128. ZVP došlo bi se do zaključka da je naknadno pronađenu imovinu moguće raspodeliti samo licima koja su navedena kao naslednici. Međutim, ukoliko ta lica u momentu donošenja rešenja o naknadno pronađenoj imovini nisu živa, ne mogu biti uneti kao naslednici zbog odsustva pravne sposobnosti.

Tim sledom, naslednici naslednika morali bi pokrenuti parnični postupak radi utvrđenja svojih prava. Međutim, taj put otvara drugi niz pitanja. Šta raditi u situaciji kada postoji samo jedan učesnik u postupku, npr. unuk ostavioca, a sin preminulog naslednika koji je podneo predlog za raspravljanje naknadno pronađene imovine? Protiv koga bi on podneo tužbu?

Ovo pitanje se postavlja zbog toga kroz koji zapravo postupak treba sprovoditi postupak naknadno pronađene imovine u situaciji kada nije moguće doneti rešenje o naknadno pronađenoj imovini na osnovu ranije donetog rešenja (preminu naslednici) - da li učesnici u postupku treba svoja nasledna prava da ostvaruju u parničnom postupku ili je moguće da i dalje svoja prava ostvare u vanparničnom postupku. Odgovor na ovo pitanje treba tražiti u samom odnosu između parničnog i vanparničnog postupka, odnosno da li ovo pitanje predstavlja spor, koji se raspravlja po pravilima parničnog postupka, ili je ipak i dalje vanparnična stvar.

Autor ovih redova je bliži ovom drugom rešenju, dakle da se naknadno pronađena imovina i u slučaju promene učesnika u postupku i dalje posmatra kao vanparnična stvar, baš zbog toga što supstitucija učesnika u postupku sama po sebi nema karakter spora - i kod raspravljanja zaostavštine u našem naslednom pravu poznati su instituti naslednopravne transmisije i prava predstavljanja, koji predstavljaju stupanje naslednikovih naslednika u postupak.

Naslednopravna transmisija propisana je članom 215 Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 46/95, 101/2003 - odluka USRS i 6/2015) i odnosi se na pravo naslednikovog naslednika da da negativnu nasledničku izjavu ukoliko je naslednik preminuo pre okončanja prvostepenog postupka (naslednik bio živ u momentu smrti ostavioca). Pravo predstavljanja propisano je članom 10 Zakona o nasleđivanju i odnosi se na pravo naslednikovih naslednika da naslede deo koji njemu pripada ukoliko naslednik ne može ili neće da nasledi svoj deo (najčešće smrt naslednika pre smrti ostavioca).

Pošto su ovi instituti poznati našem pravu prilikom raspravljanja zaostavštine, autor ovih redova smatra da nema prepreka da se oni primene i prilikom raspravljanja naknadno pronađene imovine. Iako bi se time izvršila svojevrsna revizija samog ostavinskog postupka (bile bi uzete nasledničke izjave od naslednikovih naslednika), sud bi isto tako uradio i da raspravlja zaostavštinu, a da se primenjuju prethodno navedeni slučajevi supstitucije naslednika.

Sa druge strane, ukoliko bi se ovo pitanje tretiralo kao vanparnična stvar i dozvolilo učešće u postupku naknadno pronađene imovine naslednikovim naslednicima, otvorila bi se dodatna pitanja poput situacije kada se kao učesnik u postupku naknadno pronađene imovine javi lice koje ne ulazi u krug zakonskih naslednika ostavioca. Navedena situacija moguća je kada ostavilac ima supružnika koji je njegov naslednik, a koji ima potomke iz drugih bračnih zajednica. Tada naslednikov naslednik ne ulazi u krug zakonskih naslednika samog ostavioca.

U takvoj situaciji, po mišljenju autora ovih redova, navedeni učesnik u postupku morao bi inicirati parnični postupak za utvrđivanje svojih prava, imajući u vidu imperativnost zakonskih naslednih redova, zbog čega uzimanje u obzir lica koja ne ulaze u krug zakonskih naslednika ostavioca bez obzira na eventualnu činjenicu nepostojanja spora između takvog lica i lica koja ulaze u krug zakonskih naslednika nije moguće u vanparničnom postupku, jer je osnov nasleđivanje - u konkretnom slučaju ostavioca, a ne naslednikovog naslednika, što predstavlja izuzetak od prethodno navedenih pravila supstitucije naslednika.

• Naslednici su živi, ali su dali izjavu o ustupanju svog naslednog dela drugom nasledniku

Posebno pitanje postavlja se u situaciji kada se pojavi naknadno pronađena imovina, naslednici ostavioca su i dalje živi, a prilikom raspravljanja zaostavštine dali su nasledničku izjavu kojom se prihvataju svog naslednog dela i isti ustupaju svom sanasledniku (odricanje u korist određenog naslednika). Primera radi, iza ostavioca su ostali ćerka i sin. Ćerka da nasledničku izjavu kojom se prihvata svog naslednog dela i isti ustupi bratu. Sin ostavioca da nasledničku izjavu kojom se prihvata naslednog dela koji mu po zakonu pripada kao i ustupljenog dela, čime on bude oglašen za jedinog naslednika. Primenom člana 128. ZVP o naknadno pronađenoj imovini, sva naknadno pronađena imovina trebalo bi da pripadne njemu.

Međutim, da bismo razumeli ovo pitanje treba se vratiti na samu vrstu i prirodu nasledničkih izjava. Čl. 212.-220. Zakona o nasleđivanju propisane su nasledničke izjave koje naslednici mogu dati kao i njihova dejstva. Naslednici mogu dati izjavu kojom se prihvataju nasleđa, kojom se odriču nasleđa i kojom se prihvataju nasleđa, ali ga istovremeno ustupaju u korist sanaslednika (odricanje u korist određenog naslednika). Ova treća vrsta izjave implikuje najviše problema, a u narednim redovima videćemo i zašto.

Članom 216. stav 1. Zakona o nasleđivanju propisano je da se odricanje u korist određenog naslednika smatra izjavom o prijemu nasleđa uz istovremeno ustupanje naslednog dela.

Članom 216. stav 2. Zakona o nasleđivanju propisano je da se po prijemu ustupljenog dela na odnose između ustupioca i prijemnika primenjuju pravila o poklonu.

Imajući u vidu član 216. Zakona o nasleđivanju treba poći od toga da se naslednik ustupilac prihvatio svog naslednog dela, a kojom izjavom je od momenta smrti ostavioca postao imalac prava na zaostavštini i potom je svoj nasledni deo ustupio, odnosno poklonio drugom nasledniku, čime je po pravilima Srpskog građanskog zakonika koja se i dalje primenjuju na pravila ugovora o poklonu sa svojim sanaslednikom-prijemnikom zaključio ugovor o poklonu.

Zbog navedenog, po mišljenju autora, postoje samo dve nasledničke izjave - izjava o prihvatanju i izjava o odricanju od zaostavštine. Odricanje u korist drugog naslednika polazi od toga da se naslednik ustupilac prvo prihvatio naslednog dela koji mu pripada a potom sa sanaslednikom prijemnikom zaključio ugovor o poklonu za koji bi važila pravila ugovora o poklonu.

U toj situaciji naslednik ustupilac bi mogao da traži poništaj ili raskid ugovora o poklonu i u slučaju uspeha, navedena imovina bi ponovo mogla da pripadne njemu. Ukoliko bi se, sa druge strane, odricanje u korist drugog naslednika smatralo nasledničkom izjavom, ista bi bila neopoziva, zbog čega naslednik ustupilac ne bi mogao da traži da mu se vrati učinjeni poklon. Jedino bi mogao da traži opoziv te izjave u slučaju da je ta izjava data usled mana volje.

Dakle, ugovoru o poklonu je moguće oduzeti pravna dejstva, a nasledničkoj izjavi, sem u navedenom izuzetku, nije. Zbog navedenog, autor smatra da je odricanje u korist drugog naslednika samo modifikacija izjave o prihvatanju zaostavštine, u kojoj situaciji se pored davanja nasledničke izjave istovremeno zaključuje ugovor o poklonu.

Navedeno razlikovanje značajno je zbog prethodno postavljenog pitanja, odnosno ukoliko je prilikom raspravljanja zaostavštine data izjava kojom se jedan sanaslednik prihvati svog naslednog dela i ustupi drugom sanasledniku, a potom se pojavi naknadno pronađena imovina, autor ovih redova smatra da je u toj situaciji neophodno pozvati naslednike i na ročištu utvrditi da li ostaju pri svojim datim izjavama o ustupanju svog naslednog dela.

Ukoliko bi sud doneo rešenje o naknadno pronađenoj imovini na osnovu ranije donetog rešenja, prejudicirao bi da naslednik i naknadno pronađenu imovinu hoće da ustupi sanasledniku, što ne mora biti slučaj. Odsustvo animus donandi kod naslednika ustupioca može biti posledica bilo narušenih odnosa naslednika, bilo same vrednosti naknadno pronađene imovine, za koju da je naslednik ustupilac znao prilikom raspravljanja zaostavštine izjavu o ustupanju (poklonu) ne bi dao.

Dakle, ukoliko pođemo od prethodno postavljene teze da je odricanje u korist drugog naslednika zapravo modifikacija izjave o prihvatanju, u situaciji kada se naslednik ustupilac pasivno drži u postupku raspravljanja naknadno pronađene imovine, treba poći od toga da je dao nasledničku izjavu kojom se prihvatio svog naslednog dela, ali ne i da svoj nasledni deo na naknadno pronađenoj imovini, bez njegove izričite izjave, ustupa sanasledniku prijemniku.

ZAKLjUČAK

U prethodnim redovima autor je izneo nekoliko pitanja o institutu koji se često primenjuje u sudskoj praksi, ali kojem se posvećuje malo pažnje. Usled vremenskih i prostornih faktora i nerešenih imovinskih odnosa u Republici Srbiji, ovaj institut otvara dosta pitanja od kojih su neka postavljena u prethodnim redovima.

Da li je određena imovina naknadno pronađena imovina, da li se za nju znalo u postupku raspravljanja zaostavštine i da li je uvek moguće doneti rešenje o naknadno pronađenoj imovini na osnovu ranije donetog rešenja o nasleđivanju pitanja su koja u određenim situacijama deluju vrlo jednostavno, ali, usled prethodno iznetih vremenskih i životnih faktora kojima svaki pravni postupak pa i postupak raspravljanja zaostavštine može biti izložen, otvaraju se razna pitanja, od kojih je neka od njih autor u prethodnim redovima postavio, kao i na njih dao odgovor.

Izvor: Vebsajt Asocijacije sudijskih pomoćnika, Aleksandar Marjanović, 04.04.2026.
Naslov: Redakcija